1 Potom otvori usta svoja Jov i stade kleti dan svoj.
2 I progovorivši Jov reče:
3 Ne bilo dana u koji se rodih, i noći u kojoj rekoše: Rodi se detić!
4 Bio taj dan tama, ne gledao ga Bog ozgo, i ne osvetljavala ga svetlost!
5 Mrak ga zaprznio i sen smrtni, oblak ga obastirao, bio strašan kao najgori dani!
6 Noć onu osvojila tama, ne radovala se među danima godišnjim, ne brojala se u mesece!
7 Gle, noć ona bila pusta, pevanja ne bilo u njoj!
8 Kleli je koji kunu dane, koji su gotovi probuditi krokodila!
9 Potamnele zvezde u sumračje njeno, čekala videlo i ne dočekala ga, i ne videla zori trepavica;
10 Što mi nije zatvorila vrata od utrobe i nije sakrila muku od mojih očiju.
11 Zašto ne umreh u utrobi? Ne izdahnuh izlazeći iz utrobe?
12 Zašto me prihvatiše kolena? Zašto sise, da sem?
13 Jer bih sada ležao i počivao; spavao bih, i bio bih miran,
14 S carevima i savetnicima zemaljskim, koji zidaše sebi pustoline,
15 Ili s knezovima, koji imaše zlata, i kuće svoje puniše srebra.
16 Ili zašto ne bih kao nedonošče sakriveno, kao dete koje ne ugleda videla?
17 Onde bezbožnici prestaju dosađivati, i onde počivaju iznemogli,
18 I sužnji se odmaraju i ne čuju glas nastojnikov.
19 Mali i veliki onde je, i rob slobodan od svog gospodara.
20 Zašto se daje videlo nevoljniku i život onima koji su tužnog srca,
21 Koji čekaju smrt a nje nema, i traže je većma nego zakopano blago,
22 Koji igraju od radosti i vesele se kad nađu grob?
23 Čoveku, kome je put sakriven i kog je Bog zatvorio odsvuda?
24 Jer pre jela mog dolazi uzdah moj, i kao voda razliva se jauk moj.
25 Jer čega se bojah dođe na mene, i čega se strašah zadesi me.
26 Ne počivah niti imah mira niti se odmarah, i opet dođe strahota.
