1 Sine moj, slušaj mudrost moju, k razumu mom prigni uho svoje,
2 Da se držiš razboritosti, i usne tvoje da hrane znanje.
3 Jer s usana tuđe žene kaplje med, i grlo joj je mekše od ulja;
4 Ali joj je posledak gorak kao pelen, oštar kao mač s obe strane oštar.
5 Noge joj silaze k smrti, do pakla dopiru koraci njeni.
6 Da ne bi merio put životni, savijaju se staze njene da ne znaš.
7 Zato, deco, poslušajte mene, i ne odstupajte od reči usta mojih.
8 Neka je daleko od nje put tvoj, i ne približuj se k vratima kuće njene,
9 Da ne bi dao drugima slave svoje i godina svojih nemilostivome,
10 Da se ne bi tuđinci nasitili tvog blaga i trud tvoj da ne bi bio u tuđoj kući,
11 I da ne ridaš na posletku, kad se stroši meso tvoje i telo tvoje,
12 I kažeš: Kako mrzih na nastavu, i kako srce moje prezira karanje!
13 I ne poslušah glas učitelja svojih, i ne prignuh uha svog k onima koji me učahu!
14 Umalo ne zapadoh u svako zlo usred zbora i skupštine.
15 Pij vodu iz svog studenca i što teče iz tvog izvora.
16 Neka se razlivaju tvoji izvori na polje, i potoci po ulicama.
17 Imaj ih sam za se, a ne tuđin s tobom.
18 Blagosloven da je izvor tvoj, i veseli se ženom mladosti svoje;
19 Neka ti je kao košuta mila i kao srna ljupka; dojke njene neka te opijaju u svako doba, u ljubavi njenoj posrći jednako.
20 A zašto bi, sine, posrtao za tuđinkom i golio nedra tuđoj,
21 Kad su pred očima Gospodu putevi svačiji, i meri sve staze njegove?
22 Bezbožnika će uhvatiti njegova bezakonja, i u uža greha svojih zaplešće se;
23 Umreće bez nastave, i od mnoštva ludosti svoje lutaće.
