Dođe pak u Dervu i u Listru, i gle, onde beše neki učenik, po imenu Timotije, sin neke žene Jevrejke koja verovaše, a oca Grka;
2
za njega dobro svedočahu braća koja behu u Listri i u Ikoniji.
3
Ovog namisli Pavle da uzme sa sobom; i uze ga, i obreza Jevreja radi koji behu u onim mestima: jer svi znahu oca njegovog da beše Grk.
4
I kad prolažahu po gradovima, predavaše im da drže uredbe koje urediše apostoli i starešine u Jerusalimu.
5
A crkve se utvrđivahu u veri, i svaki dan bivaše ih više.
6
A kad prođoše Frigiju i galatijsku zemlju, zabrani im Duh Sveti govoriti reč u Aziji.
7
A kad dođoše u Misiju hteše da idu u Vitiniju, i Duh ne dade.
8
A kad prođoše Misiju, siđoše u Troadu.
9
I Pavlu se javi utvara noću: beše jedan čovek iz Makedonije, i stajaše moleći ga i govoreći: Dođi u Makedoniju i pomozi nam.
10
A kad vide utvaru, odmah gledasmo da iziđemo u Makedoniju, doznavši da nas Gospod pozva da im propovedamo jevanđelje.
11
A kad se odvezosmo iz Troade, dođosmo u Samotrak, i sutradan u Neapolj,
12
a odande u Filibu, koje je prvi grad zemlje Makedonije, naselje rimsko; i u onom gradu ostasmo nekoliko dana.
13
A u dan subotni iziđosmo iz grada k vodi gde beše bogomolja; i sedavši govorismo k ženama koje se behu sabrale.
14
I jedna bogobojazna žena, po imenu Lidija, iz grada tijatirskog, koja prodavaše skerlet, slušaše: i Gospod otvori srce njeno da pazi na reči Pavlove.
15
A kad se krsti ona i kuća njena, moljaše nas govoreći: Ako mislite da ja verujem Gospoda, uđite u moju kuću i živite. I natera nas.
16
A dogodi se kad iđasmo na molitvu da nas srete jedna robinja koja imaše duh pogađački i vračajući donošaše veliki dobitak svojim gospodarima.
17
Ova pođe za Pavlom i za nama, i vikaše govoreći: Ovi su ljudi sluge Boga Najvišeg, koji javljaju nama put spasenja.
18
I ovako činjaše mnogo dana. A kad se Pavlu dosadi, okrenu se i reče duhu: Zapovedam ti imenom Isusa Hrista, iziđi iz nje. I iziđe u taj čas.
19
A kad videše njeni gospodari da iziđe nada njihovog dobitka, uzeše Pavla i Silu i odvukoše ih na pazar ka knezovima.
20
I dovedavši ih k vojvodama, rekoše: Ovi su ljudi Jevreji, i mute po našem gradu,
21
i propovedaju običaje koje nama ne valja primati ni tvoriti, jer smo Rimljani.
22
I sleže se narod na njih, i vojvode izdreše im haljine, i zapovediše da ih šibaju.
23
I pošto ih zdravo izbiše baciše ih u tamnicu, i zapovediše tamničaru da ih dobro čuva.
24
Primivši takvu zapovest on ih baci u najdonju tamnicu i noge im metnu u klade.
25
A u ponoći behu Pavle i Sila na molitvi i hvaljahu Boga; a sužnji ih slušahu.
26
A ujedanput tako se vrlo zatrese zemlja da se pomesti temelj tamnički; i odmah se otvoriše sva vrata i svima spadoše okovi.
27
A kad se probudi tamničar i vide otvorena vrata tamnička, izvadi nož i htede da se ubije, misleći da su pobegli sužnji.
28
A Pavle povika zdravo govoreći: Ne čini sebi zlo nikakvo, jer smo mi svi ovde.
29
A on zaiskavši sveću ulete i drhćući pripade k Pavlu i Sili;
30
i izvedavši ih napolje reče: Gospodo! Šta mi treba činiti da se spasem?
31
A oni rekoše: Veruj Gospoda Isusa Hrista i spašćeš se ti i sav dom tvoj.
32
I kazaše mu reč Gospodnju, i svima koji su u domu njegovom.
33
I uze ih u onaj sat noći i opra im rane; i krsti se on i svi njegovi odmah.
34
I uvedavši ih u svoj dom postavi trpezu, i radovaše se sa svim domom svojim što verova Boga.
35
A kad bi dan, poslaše vojvode pandure govoreći: Pustite ova dva čoveka.
36
A tamničar kaza reči ove Pavlu: Poslaše vojvode da se pustite; sad dakle iziđite i idite s mirom.
37
A Pavle reče njima: Izbivši nas pred narodom bez suda, ljude Rimljane, baciše u tamnicu: i sad hoće da nas puste? Nije tako, nego sami neka dođu i izvedu nas.
38
A panduri kazaše vojvodama ove reči; i uplašiše se kad čuše da su Rimljani;
39
i došavši umoliše ih, i izvedoše moleći da iziđu iz grada.
40
A kad iziđoše iz tamnice, dođoše k Lidiji, i videvši braću utešiše ih, i otidoše.
